Cilj ovog rada može se izraziti pitanjem: da li na Frankfurtovom misaonom eksperimentu može biti zasnovan argument kojim bi se uspešno dokazalo da su kauzalni determinizam i moralna odgovornost kompatibilni? Moj odgovor na ovo pitanje je afirmativan te je u skladu s njim formulisana i sledeća teza čije se važenje u radu želi dokazati: Frankfurtov kompatibilizam predstavlja uspešnu kompatibilističku strategiju kojom se dokazuje da su kauzalni determinizam i moralna odgovornost kompatibilini, zato što kauzalni determinizam, bilo da onemogućava postojanje alternativa ili da konjunkcijom činjenica prošlosti i prirodnih zakona uslovljava subjektovo postupanje, još uvek ne podriva osnov na kome se temelji procena moralne odgovornosti. Frankfurt je skicirao poznati primer kako bi pokazao da je tradicionalna rasprava o kompatibilnosti kauzalnog determinizma sa slobodnom voljom i moralnom odgovornošću počivala na pretpostavljenom važenju principa alternativnih mogućnosti (PAM), kojim se tvrdi da subjekt može biti moralno odgovoran jedino ukoliko je mogao da postupi drugačije. S obzirom na to da je sintagma 'mogućnost da se postupi drugačije' (MPD) predstavljala sinonim pojma slobodne volje, PAM-om se zapravo tvrdilo da subjekt može biti moralno odgovoran ukoliko poseduje slobodnu volju. Međutim, u Frankfurtovom misaonom eksperimentu zamišljena je situacija u kojoj subjektu nije omogućen pristup alternativama, pri čemu ove okolnosti niti osujećuju subjekta u nameri da postupi na željeni način, niti ga prinuđuju na činjenje. Budući da faktori koji onemogućavaju alternativno postupanje ni na koji način ne utiču na ono što subjekt atuelno čini, Frankfurt je zaključio da su oni irelevantni prilikom procene moralne odgovornosti, te da ona mora biti utemeljena na uslovima koji su prisutni u aktuelnom scenariju. Na taj način problematizovano je neprikosnoveno važenje PAM-a, tako da je i pitanje 'da li Frankfurtov primer uspešno dokazuje da nemogućnost da se postupi drugačije može biti kompatibilna sa moralnom odgovornošću?' postalo najznačajniji problem savremene metafizike slobodne volje, a Frankfurtov primer je od pomoćnog filozofskog oruđa koje je trebalo da ilustruje određenu intuiciju postao predmet intenzivnih rasprava čiji intenzitet ni danas ne jenjava. Zbog značaja koji mu u metafizici slobodne volje pripada, ovaj primer je potrebno detaljno analizirati kako bi se polazeći od implikacija koje odatle slede moglo odgovoriti na pitanje da li je Frankfurtov kompatibilizam moguć? Međutim, ovako definisan zadatak pretpostavlja kontekst koji u značajnoj meri prevazilazi intuitivnu očiglednost misaonog eksperimenta. Zbog toga je analiza Frankfurtovog primera u ovom radu sprovedena u korespondenciji sa bazičnim inkompatibilističkim argumentom. U metodološkom smislu ovaj korak je potpuno opravdan zbog toga što je Frankfurt protivprimerom želeo da problematizuje intuitivnu očiglednost PAM-a, a koji u formi teze figurira kao prva premisa bazičnog argumenta. Ukoliko je Frankfurt ponudio adekvatan primer, to bi se dalje odrazilo i na važenje bazičnog argumenta zato što bi se uspešnim protivprimerom, ukazivanjem na irelevantnost MPD-a prilikom procene moralne odgovornosti, takođe prevladala tradicionalna rasprava oko važenja druge premise ovog argumenta koja tvrdi da subjekt ne može postupiti drugačije, ukoliko kauzalni determinizam važi, jer ako je MPD irelevantan uslov prilikom procene moralne odgovornosti, a kauzalni determinizam samo i jedino onemogućava postojanje alternativa, onda je i uticaj kauzalnog determinizam irelevantan prilikom utvrđivanja moralne odgovornosti. Međutim, ovaj zaključak je nedovoljan da bi se na njemu zasnovao dokaz u prilog Frankfurtovog kompatibilizma. Razlozi za ovu nemogućnost vezani su za drugu premisu bazičnog argumenta i posebno za dokaze na kojima su inkompatibilisti i klasični kompatibilisti zasnovali vlastita zapažanja. Tako se u ovom radu, nasuprot Frankfurtovom zapažanju da se na primeru može zasnovati dovoljan razlog za prihvatanje kompatibilizma, ukazivanjem na značaj druge premise bazičnog argumenta, zaključuje da se polazeći od Frankfurtovog primera kompatibilizam može samo pretpostaviti. Dokaz u prilog Frankfurtovog kompatibilizma mora biti utemeljen na argumentu kojim će se pokazati da kauzalni determinizam ne problematizuje moralnu odgovornost niti direktno, niti putem onemogućavanja alternativnih mogućnosti. Drugačije izraženo, pomoću dokaza o nevaženju dve konsekvence bazičnog inkompatibilističkog argumenta, ali i neadekvatnosti pristupa klasičnog kompatibilizma u rešavanju ovog problema, moguće je zaključiti da Frankfurtov kompatibilizam predstavlja relevantnu kompatibilističku poziciju koja uspešno rešava probleme koje inkompatibilisti i klasični kompatibilisti ne mogu da reše. U skladu sa prikazanim planom koji objašnjava logiku istraživanja i strukturu rada, dokaz o važenju Frankfurtovog kompatibilizma izvodi se u dve etape koje su razvrstane u četiri poglavlja...